За све нас који волимо књижевност, историју, уметност и науку, библиотека има посебно место у животу. Не знам да ли припадам оним реткима који још увек са истом радошћу улазе међу полице пуне књига и позајмљују их као некада, али знам да у свом окружењу имам пријатеље који сваке године са задовољством обнављају своју чланску карту, као мали знак верности том тихом свету знања.

Упркос дигиталном добу, у мени постоји потреба да браним папир – његову топлину, шуштање страница под прстима, могућност да застанем над реченицом, препишем цитат и задржим га као лични траг читања. Нисам против дигитализације; она је донела много доброг. Ипак, верујем да неке драгоцене навике из прошлости заслужују да опстану.

Моја сећања на Универзитетску библиотеку сежу више од двадесет пет година уназад, у време када сам дошла у Београд на студије. Још увек могу да призовем слику њених свечаних просторија, редова картица, мириса старих књига и тамног намештаја који чува трагове многих генерација читалаца. Љубазни књижничари били су тихи чувари тог света. Оно што нисам могла да пронађем у градској библиотеци, тамо је готово увек било доступно – ретке књиге, драгоцени рукописи, дела Исидоре Секулић, култни часописи и новине.

У тој библиотеци као да се писала историја. Међу њеним зидовима учило се, сањало, волело и патило. Ту су многи тражили утеху, али и градили неки бољи свет – свој лични, али и онај научни. А успомене су, можда, највреднији део свега тога.

Књиге су спојиле мене и мог будућег супруга. Са Михајлом сам проводила сате и сате у читаоници. Свако над својим књигама, свако са својим мислима, припремајући испите који су тада изгледали као највећи изазови. После учења шетали бисмо Булеваром. Био је октобар, почетак нове студијске године. У ваздуху се осећао мирис печеног кестења, спуштало се предвечерје, а у руци је увек била нека књига. Били смо млади, жељни знања, успеха и великих постигнућа. После библиотеке често бисмо свраћали у мензу код Вука на рану вечеру, као мали предах и увод у нови дан.

Младост има своју посебну лепоту, али и зрело доба носи одговорност. Данас верујем да је на нама да млађим генерацијама пренесемо ту љубав према књизи. Ако успемо да у њима пробудимо културу читања, учинићемо много за свет који долази. Универзитетска библиотека није само зграда нити пуки историјски легат, она је простор у којем се сусрећу знање, успомене и нада. Осавремењена и дигитализована, прилагођена новом времену, успела је да сачува дух прошлости и повеже га са свакодневним животом нових генерација.

И док се свет мења, библиотеке остају тиха уточишта у којима књиге настављају да чувају наше снове од заборава, носећи у себи нешто блиско дому: тишину у којој књиге говоре, а душа проналази своје место. И зато, за многе од нас, библиотека остаје оно што је одувек била – тихи храм који храни душу.