Крајем септембра 1984. године имао сам испит из Техничке механике код професора Душана Микичића на Електротехничком факултету у Београду. Аутобусом, који из Лесковца полази у четири часа ујутру, стигох у Београд око пола девет. Испит је почињао у два поподне.

Ванредни студент, без иког свог у великом граду, размишљао сам где бих нашао кутак у којем могу сести и на миру макар прелистати градиво пред испит. Кафане нису долазиле у обзир, јер ко у кафани учи, најчешће лоше научи. У парку је тешко сконцентрисати се на компликовану материју техничке механике, због граје деце или непозваних докоњака који ће сести поред мене и запиткивати одакле сам, шта учим и зашто у поодмаклим годинама замарам мозак, кад бих могао да идем на пецање или се бавим паметнијим послом.

Књиге и учење све мање су у моди, а и нема неке јаче користи од те работе. Такви бесмислени разговори доводили су ме до беса и потпуно деконцентрисали, а то ми је данас потпуно непотребно.

Премишљајући шта да урадим и куда да се склоним, само да не будем напољу, стигох до Универзитетске библиотеке „Светозар Марковић“. Намах, сину ми идеја, учланићу се у ову библиотеку и у њеној читаоници моћи да на миру обнављам градиво пред испит.

Признајем, улазећи у импозантно архитектонско здање, у којем је похрањено знање светских умова, осећао сам бојазан хоћу ли бити примљен од људи који су тога дана дежурали у читаоници. Тешког корака, у пола даха, као да улазим у највеће светилиште, прекорачих праг библиотеке.

Дочека ме љубазна библиотекарка у зеленом мантилу и пита шта желим. Објасних јој укратко моју муку и жељу да се учланим у библиотеку, те да бих могао на миру да учим. Госпођа, или госпођица, то нисам успео да сазнам, што и није битно, одмах написа ЧЛАНСКУ КАРТУ на моје име, број 6427, са датумом 20 IX 1984.

Нађох слободно место, укључих стону светиљку, расклопих уџбеник и свеску, почех приљежно да обнављам поједина поглавља из којих сам био несигуран и танак. Тишина, ред, мноштво књига и сасвим тиха комуникација између присутних читалаца и особља библиотеке, све ме то још једном увери да сам у храму људскога духа, знања и културе.

Захваљивао сам Провиђењу што ме је навело да дођем овамо. Пола сата пред испит, напустих библиотеку и упутих се ка ЕТФ-у. Сви моји каснији доласци на испите почињали су најпре у овој мени надасве драгој кући знања, увек благосиљајући оне умне људе којима паде на памет да је изграде у срцу Београда, на ползу милиона читалаца и радозналих људи верних књизи, знању и образовању.

Знам да Београд има много значајних и поштовања вредних зграда и институција културног, историјског, уметничког и научног значаја, али мени је заувек у срцу остала Универзитетска библиотека „Светозар Марковић“, храм људскога знања и духа, једнако вредан као највећи српски храмови.

Годинама касније, пролазећи поред овог немерљиво вредног здања, поклоним му се и прекрстим, чиме изазивам подозриве погледе пролазника. Нека, не мари, ако они не знају зашто то чиним, ја знам.

Од срца честитам јубилеј 100 година библиотеке и желим да га слави најмање још хиљадама година.