Библиословље

Прилози књижевника, песника, есејиста и других аутора
о библиотеци, књизи и простору знања.

Библиословље / Прилог
Gerhard Blaboll

Тамо где се време и речи сусрећу

Да ли сте некада били у библиотеци? Можда у некој библиотеци у Бечу?

Ако не: Могу вам рећи да вреди!

Јер библиотека у Бечу није место у које се тек тако уђе. У њу се ступа полако, са држањем које је нешто између поштовања и опуштене знатижеље, као да у себи промрмљамо: Па добро, хајде да видимо. Та библиотека не диже никакву помпу око себе. Она је попут старог бечког дворског саветника: мирна, достојанствена и пуна ставова које не износи без питања.

Тек што пређете праг, глас вам се утиша. Не зато што то налаже нека табла, већ зато што осећате да је овде већ довољно изречено. Вековима уназад. Књиге стоје ту као стални гости у кафићу: неке неговане као да их живот још није дотакао, друге излизане са „ушима“ и прошлошћу преко које се дискретно прелази. Но све оне чекају. Стрпљиво. Онако бечки стрпљиво – што ће рећи: уз пристојно гунђање у себи. Јер ко још воли да чека?

Прашина овде не указује на немар већ на историју. Лежи на полицама попут шећера у праху на штрудли од јабука: није нешто што је неопходно, али без тога једноставно не би било исто. Не брише се, већ се прихвата. Када прашина почне да плеше на светлу делује готово отмено. Другде би била мана, а овде је орден части. Шапуће: Била сам ту, давно пре него што си ти имао први мобилни телефон. Она ту припада једнако као и тихо шкрипање пода или удаљено кашљање неког читаоца, који очито заузима исто место већ тридесет година или дуже. Можда се и по њему већ скупља прашина – то не би било ни најмање неочекивано, чак би готово било и доследно.

У библиотеци се глас стишава сам од себе. Нико не зна зашто тачно. То није никакав закон, већ пре некакав праинстинкт – налик потреби да у цркви спустите глас или да се, усред олује, изненада замислите над сопственим животом. Библиотека поштовање не захтева гласношћу већ тишином. А та тишина је све само не празна. Испуњена је до врха.

На полицама књиге стоје попут људи у редовима за чекање који се протежу вековима. Неке делују важно и углађено, друге помало увређено, јер их нико није позајмио већ годинама. Но све мисле исто: Једном ћу доћи на ред.

Библиотеке су места великих нада и малих катастрофа. Наде, јер људи ту долазе са искреном намером да само нешто на брзину провере – и наједном су заинтересовани за све и свашта: римске аквадукте, средњовековне рецепте или невероватно комплексне ритуале парења удичарки. Катастрофа наступа касније, када приметите да сте позајмили пет књига од којих ниједна не одговара теми због које сте заправо дошли. Али какве то везе има? Када вас прича тако шармантно тапне по рамену и каже: Седи да ти испричам нешто, остајете ту. Разуме се. Јер време у библиотеци је својеглаво биће. Минути се развлаче, сати се скупљају. Дођете на само десет минута, а зграду напустите тек када је напољу, чини се, већ нарасла нова генерација дрвећа. Сат је заједно са вама читао и одлучио да учтиво сачека.

Особље је нарочито фасцинантно. Библиотекарке и библиотекари поседују неки готово мистичан дар: увек знају где би нека књига заправо требало да стоји – чак и онда када није тамо. Упитате за неки наслов, они вам одврате погледом који је у исти мах љубазан и свезнајући, дискретно климну главом, а онда нестану међу полицама. После неколико секунди: књига је ту. Не постављате питања. Задивљени сте и захвални. У Бечу то све има још једну посебну нијансу: типични бечки поглед: срдачан, али испитивачки. Без великог циркуса, без непотребних речи. Само кратко: „Аха, имамо“, и све је обављено. Неколико минута касније враћају се – баш са оном књигом коју сте тражили, чак иако сте погрешно навели наслов и побркали ауторе. Захваљујете им, а они наново климну главом. Више емоција би било непримерено.

Библиотека је такође у сржи демократско место. Нобеловци стоје уз песнике аматере, светска књижевност је поред кувара са „криминално“ много суперлатива у наслову. Нико нема предност, сви смеју да се читају. Чак и књиге са ужасним корицама овде добијају шансу – што се у стварном животу не подразумева. Велики филозоф дели полицу са туристичким водичем Беч за 24 сата и нико се не узрујава. Висока књижевност и кувар стоје раме уз раме попут два путника у трамвају 38: једно другом страни, али сагласни у томе да сада обоје излазе, у сусрет истом циљу, оној заједничкој гостионици. Или пак читаоцу.

Но најлепша је тишина. Не она непријатна већ угодна. Она која каже: Ништа сада не мораш да постигнеш. У реду је да само да читаш. А то је у Бечу готово револуционарно. Можда је библиотека због тога тако посебна: Она је место на ком ништа не виче, а све прича. Где знање не притиска већ позива. И где научите да су најгласнијим мислима често потребна најтиша места.

На крају вратите књигу – некад на време, некад уз мало извињење. Но нешто остаје заувек: извесност да се између двеју корица крије читав универзум који чека читаоца. Стрпљиво. И запрепашћујуће духовито, ако пажљиво читате.

Када потом напустите библиотеку, малкице паметнији, а можда и мрвицу успоренији, осећате да сте доживели нешто драгоцено, а да вам то није било наметнутно. Дакле сасвим бечки: велике мисли, сервиране тихо.

А негде између полице Б и В свесни сте да: док год има библиотека, свет можда није бољи. Али је у сваком случају паметнији. А то је већ прилично много. Не само у Бечу.

- - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - -

Wo Zeit und Worte sich begegnen

Waren Sie schon einmal in einer Bibliothek? Vielleicht gar in einer Bibliothek in Wien?
Wenn nicht: Ich kann Ihnen sagen, es lohnt sich!

Denn eine Bibliothek ist in Wien kein Raum, den man einfach betritt. Man geht hinein – langsam, mit einer Haltung, die irgendwo zwischen Respekt und gelassener Neugier liegt, als murmelte man innerlich: Na gut, schauen wir halt. Sie macht kein Aufheben um sich, diese Bibliothek. Sie ist wie ein alter Wiener Hofrat: ruhig, würdevoll, und voller Ansichten, die er nicht ungefragt vorträgt.

Kaum hat man die Schwelle überschritten, wird man leiser. Nicht, weil ein Schild es befiehlt, sondern weil man spürt, dass hier bereits genug gesagt worden ist. Über Jahrhunderte hinweg. Die Bücher stehen da wie Stammgäste im Kaffeehaus: manche gepflegt und wie vom Leben noch unberührt, andere abgegriffen, mit Eselsohren und einer Vergangenheit, über die man diskret hinwegliest. Doch sie alle warten. Geduldig. Also wienerisch geduldig – soll heißen: mit einem feinen inneren Grant. Denn wer wartet schon gerne?

Der Staub ist hier kein Zeichen der Nachlässigkeit, sondern der Geschichte. Er liegt auf den Regalen wie Puderzucker auf einem Apfelstrudel: nicht zwingend notwendig, aber ohne ihn wär’s einfach nicht dasselbe. Man wischt ihn nicht weg, man akzeptiert ihn. Wenn der Staub im Licht zu tanzen beginnt, wirkt er beinahe ehrwürdig. Anderswo wäre er ein Makel, hier ist er ein Ehrenabzeichen. Er flüstert: Ich war schon da, lange bevor du dein erstes Handy gehabt hast. Er gehört dazu, wie das leise Knarzen des Bodens oder das entfernte Husten eines Mitlesers, der offenbar seit dreißig oder mehr Jahren denselben Platz innehat. Vielleicht sammelt sich auch auf ihm schon wieder Staub – es wäre zumindest nicht überraschend, beinahe sogar konsequent.

In der Bibliothek senkt sich die Stimme ganz von selbst. Niemand weiß genau warum. Es ist kein Gesetz, eher ein Urinstinkt – wie das Bedürfnis, in Kirchen leise zu sein oder bei Gewitter plötzlich über das Leben nachzudenken. Die Bibliothek fordert Respekt nicht durch Lautstärke, sondern durch Stille. Und diese Stille ist alles andere als leer. Sie ist randvoll.
Zwischen den Regalen stehen die Bücher wie Menschen in einer Warteschlange, die sich über Jahrhunderte erstreckt. Manche wirken wichtig und herausgeputzt, andere ein wenig beleidigt, weil sie seit Jahren niemand mehr ausgeliehen hat. Doch alle denken dasselbe: Irgendwann bin ich dran.

Bibliotheken sind Orte großer Hoffnungen und kleiner Katastrophen. Hoffnung, weil man hereinkommt mit dem ehrlichen Vorsatz, nur kurz etwas nachzuschlagen – und sich plötzlich für alles Mögliche interessiert: römische Aquädukte, mittelalterliche Kochrezepte oder die erstaunlich komplexen Paarungsrituale von Tiefsee-Anglerfischen. Die Katastrophe folgt später, wenn man merkt, dass man zwar fünf Bücher ausgeliehen hat, aber keines davon zu dem Thema passt, wegen dem man eigentlich gekommen ist. Aber was macht das schon? Wenn die Geschichte einem so charmant auf die Schulter klopft und sagt: Setz dich her, ich erzähl dir was, dann bleibt man. Ganz selbstverständlich. Denn die Zeit ist in der Bibliothek ein eigenwilliges Wesen. Minuten dehnen sich, Stunden schrumpfen. Man kommt nur für zehn Minuten und verlässt irgendwann das Haus, während draußen offenbar schon eine neue Generation von Bäumen herangewachsen ist. Die Uhr hat mitgelesen und beschlossen, höflich zu warten.

Besonders faszinierend ist das Personal. Bibliothekarinnen und Bibliothekare verfügen über eine beinahe mythische Gabe: Sie wissen immer, wo ein Buch eigentlich stehen müsste – selbst dann, wenn es dort nicht ist. Man fragt nach einem Titel, bekommt einen Blick, der zugleich freundlich und allwissend ist, ein knappes Nicken, und dann verschwinden sie zwischen den Regalen. Sekunden später: das Buch. Man stellt keine Fragen. Man staunt und ist dankbar. In Wien kommt noch diese besondere Nuance dazu: der typische Wiener Blick: herzlich, aber prüfend. Kein großes Theater, kein überflüssiges Wort. Ein kurzes „Mhm, hamma“, und die Sache ist erledigt. Minuten später kommen sie zurück – mit genau dem Buch, das man gesucht hat, selbst wenn man den Titel falsch ausgesprochen und den Autor mit jemand anderem verwechselt hat. Man bedankt sich, sie nicken wieder. Mehr Emotion wäre unangebracht.

Die Bibliothek ist auch ein zutiefst demokratischer Ort. Nobelpreisträger stehen neben Hobbydichtern, Weltliteratur neben Kochbüchern mit verdächtig vielen Superlativen im Titel. Niemand wird bevorzugt, alle dürfen gelesen werden. Selbst Bücher mit schrecklichen Covern bekommen hier eine Chance – etwas, das im echten Leben nicht selbstverständlich ist. Der große Philosoph teilt sich das Regal mit dem Reiseführer „Wien in 24 Stunden“, und niemand regt sich auf. Hochliteratur und Kochbuch stehen nebeneinander wie zwei Fahrgäste in der 38er-Bim: fremd, aber einig darin, dass man jetzt halt gemeinsam hinausfährt, hinaus, zum gleichen Ziel, zum einenden Heurigen. Oder eben zum Leser.

Am schönsten aber ist die Stille. Keine unangenehme, sondern eine gemütliche. Eine, die sagt: Du musst jetzt nichts leisten. Du darfst einfach lesen. Und das ist in Wien fast schon revolutionär. Vielleicht ist die Bibliothek deshalb so besonders: Sie ist ein Ort, an dem nichts schreit, aber alles spricht. Wo Wissen nicht drängt, sondern einlädt. Und wo man lernt, dass die lautesten Gedanken oft die leisesten Räume brauchen.

Am Ende gibt man die Bücher zurück – manchmal pünktlich, manchmal mit einer kleinen Entschuldigung. Doch etwas bleibt immer: die Gewissheit, dass zwischen zwei Buchdeckeln ein ganzes Universum liegt und auf Leser wartet. Still. Geduldig. Und erstaunlich humorvoll, wenn man genau liest.

Wenn man dann die Bibliothek wieder verlässt, ein bisserl gscheiter und vielleicht auch ein bisserl langsamer, hat man das Gefühl, etwas Wertvolles erlebt zu haben, ohne dass es einem aufgedrängt wurde. Ganz typisch Wien eben: große Gedanken, leise serviert.
Und irgendwo zwischen Regal B und C weiß man dann: Solange es Bibliotheken gibt, ist die Welt vielleicht nicht besser. Aber sie ist auf jeden Fall klüger. Und das ist schon eine ganze Menge. Nicht nur in Wien.

Gerhard Blaboll, Wien
31.12.2025
blaboll.at

Назад на Библиословље